Ima ljudi koji stalno žure. Verovatno svi poznajemo nekog takvog. Oni su uvek u nekom haosu i stalno se žale da nemaju dovoljno vremena. Brzo hodaju jer kasne na dogovoreni sastanak, a nakon toga jure dalje, zato što treba još tri stvari da obave pre nego što pokupe decu iz škole. Nestrpljivi su. Žele da što pre završe ono čime se trenutno bave, kako bi prešli na sledeći zadatak. Brzo jedu, govore i imaju brze pokrete, kako bi stigli sve da kažu i da urade. U komunikaciji sa drugima primećuje se nabrajanje. Oni često nabrajaju šta su sve uradili tokom dana ili nedelje i šta im još predstoji od obaveza i vole da dobiju pohvale zbog njihove efikasnosti. Aktivni su, entuzijasti i dobra su radna snaga, jer će sto stvari uraditi na poslu. Natrpavaju se obavezama i više stvari rade od jednom i to je prilično stresno za njih, naročito onda kada imaju rok do kog treba nešto da završe.
Kada su bili deca, roditelji su ih verovatno požurivali, pa sada, kada su odrasli, duboko u sebi veruju da oni vrede ako urade što više stvari u što kraćem vremenskom roku, odnosno ako žure. Kakva očekivanja imaju prema sebi, tako se ponašaju i prema drugim ljudima iz okruženja, pa ih često požuruju.
U redu je ako je neko efikasan i uradi više stvari. Problem je u unutrašnjoj prisili kod takvih osoba koja ih tera da žure. Nekada je dobro usporiti i dati sebi dovoljno vremena.
