Kada smo bili deca, naši roditelji su hteli najbolje za nas, pa su govorili ovakve i slične rečenice: „šta će drugi misliti?“, „zašto nije najbolja ocena?“, „stisni zube, ne plači“, „ajde požuri, krećemo“, „barem pokušaj“.
Reč je o verbalnim zahtevima naših roditelja koje su nam upućivali kako bismo se ponašali u skladu sa njihovim očekivanjima, onako kako su mislili da je ispravno.
Pošto smo želeli da budemo voljeni i prihvaćeni, poslušali smo ih. Neko od nas je ređao najbolje ocene, neko drugi nije plakao ni onda kada se jako udario. Za ponašanje koje je bilo u skladu sa očekivanjima roditelja dobili smo priznanje. Kada smo radili drugačije od onog što su mama i tata smatrali ispravnim, oni bi nas kritikovali ili kaznili. Tada nam je bilo neprijatno. Kako je vreme prolazilo naučili smo da na isti način postavljamo sebi zahteve kao što su nekada to roditelji radili. I dan danas dokle god se ponašamo u skladu sa usvojenim zahtevima dobri smo sa sobom i ne moramo da se osećamo neugodno.
Ponašanje u skladu sa roditeljskim očekivanjima pomaže nam da se snalazimo u svetu. Naročito u stresnim situacijama reagujemo automatski, kao nekada.
Problem nastaje onda kada određeno ponašanje toliko dominira da nas ometa u našem funkcionisanju i sputava nas da budemo spontani i svoji. Na primer, neko stalno udovoljava drugima, tuđe potrebe stavlja ispred svojih i uvek vodi računa šta će drugi misliti, jer unutar sebe i dalje sluša mamu koja govori „Šta radiš? Šta će drugi pomisliti?“.
Ako želimo promenu, neophodno je da postanemo svesni koga mi u stvari slušamo unutar sebe kada reagujemo na određeni način.
